Ambasada

2020/2/5

POZDRAVNA REČ AMBASADORA

„JAPANCI I POSMATRANJE CVETA TREŠNJE"

Početak februara doneo je toplije vreme u Beograd, pa sam i ja, kako je to možda slučaj i sa drugim Japancima, počeo da se pitam kada će tačno u martu početi da cveta trešnja. Kada bilo gde na svetu povedete razgovor o japanskom cveću, sigurno se uvek prvo pomisli na trešnju, a i Ambasada Japana u Srbiji se nalazi u ulici Trešnjinog cveta. Ipak, ne znam koliko vam je poznato, ali u Japanu je u prošlosti cvet šljive bio mnogo popularniji od cveta trešnje. Zbog toga bih želeo da vam u ovom tekstu pojasnim kako je došlo do promene, kao i koje su to tri ključne osobe doprinele da cvet trešnje danas bude najpopularniji cvet među Japancima.

Kao što sam već pomenuo, cvetovi šljive iz Kine bili su veoma popularni u 8. veku tokom Nara perioda. U prilog tome govori i činjenica da se u zbirci poezije „Man'yōshū“, koja je nastala tokom Nara perioda, nalazi 110 waka pesama koje pevaju o cvetu šljive, dok se samo u 43 pominje cvet trešnje (mada se broj pomenutih pesama može malo razlikovati u zavisnosti od načina brojanja). Zbog toga su aristokrate Nara perioda uživale u pisanju poezije u kineskom stilu i divile se cvetu šljive iz Kine.

Sa druge strane, cvet trešnje je za Japance od davnina bio značajan prilikom uzgoja pirinča. S obzirom da se period cvetanja cveta trešnje poklapa sa periodom zasađivanja sadnica pirinča, tadašnje stanovništvo posmatralo bi cvet trešnje kako bi ocenilo koje je pravo vreme da se zasadi pirinač. Sa ulaskom u Heian period, prekida se odlazak japanskih delegacija u kinesku Tang dinastiju, pa i uticaj kineske kulture slabi. Istovremeno se javlja poštovanje za autentične japanske stvari i kulturu, pa se i odnos šljiva – trešnja značajno menja. Ako pogledamo zbirku „Kokin Wakashū“, uređivanu početkom 10. veka Heian perioda, videćemo da se naspram 18 pesama o cvetu šljive, nalazi 70 waka pesama koje pevaju o cvetu trešnje.

Takođe, u Heian periodu pojavila se ličnost koju možemo nazvati jednom od promotera trešnjinog cveta. To je bio car Saga. Ovaj car je toliko voleo trešnju da je, početkom 9. veka, u hramu Šinsenen, u cilju divljenja cvetu trešnje, održao ceremoniju „Kaen no seći“, koja se smatra pretečom „hanamija“, ili posmatranja trešnjinog cveta, koja je na posletku postala simbol proleća u Japanu. Priča se da je ovog cara toliko privlačio cvet trešnje koji se nalazio unutar hrama u Kjotu, da se nakon jednog prolaska pored hrama tri puta vratio nazad kako bi ga osmotrio. Zbog toga, cara Sagu ističem kao prvu ključnu osobu.

S obzirom da je običaj da se „hanami“ redovno proslavi uz „bento i sake“, mnogi bi pomislili da njegov krajnji cilj i nije posmatranje trešnjinog cveta, već da ga mnogi koriste kao jednostavan izgovor da bi se malo proveli. Ovakva banketna proslava hanamija, koja je zajedno sa samurajima uključivala i obično stanovništvo, započela je između Muromaći i Azući-Momojama perioda, gde je posebnu ulogu imao Tojotomi Hidejoši, koji je otvorio dva istorijski poznata hanamija banketnog tipa, i to „Jošino no hanami“ i „Daigo no hanami“. Zbog toga, kao ključnu osobu broj dva navodim Tojotomija Hidejošija.

Nakon početka Edo perioda, „hanami“ se učvršćuje među običnim stanovništvom. Pojavljuje se i „rakugo“ pod nazivom „Ćouja no hanami“, iz čega je očigledno da je „hanami“ bio prisutan među svim slojevima društva. Takođe, Edo šogunat je uređivao mesta za ovo stanovništvo i organizovao javne radove u cilju uspostavljanja odgovarajuće infrastrukture. Ovde bih posebno naveo ulogu Tokugave Jošimunea, u čije je vreme šogunat organizovao veliku sadnju trešnjinog drveća na obali reke Sumida u Asakusi i parku Asuka u mestu Ouđi. Ovakva politika Jošimunea postavila je temelj za uređivanje mesta u kojima će narod uživati u posmatranju trešnjinog cveta, nakon čega se „hanami“ razvio u događaj koji uključuje hranu i piće, kao što je to danas.

U ovom periodu obavljala se velika sadnja trešnjinog drveća i u mnogim oblastima van Eda (današnjeg Tokija), pa se može reći da se oblik „hanamija“ koji vidimo danas, već tada raširio po Japanu. Zbog toga, kao treću ključnu osobu izdvajam Tokugavu Jošimunea. Ističući neke od ključnih osoba za razvoj hanamija, u ovom tekstu sam pokušao da objasnim nešto o istoriji „hanamija“ u Japanu. Žao mi je što u Srbiji ne postoji običaj posmatranja trešnjinog cveta, i teško je očekivati da se takav običaj raširi u budućnosti, ali se ipak radujem cvetanju trešnje. Izgleda da je ovo jedan od momenata kada osetim da sam pravi Japanac.